Apr. 29, 2020

Gledam. Dvojica ga drže za ruke i ramena, treći mu pesnicom istiskuje vazduh iz stomaka. Naočari mu padaju na pod, lice mu crveni. Kao da će se svakog trenutka srušiti na pod i onesvestiti se.

Guraju ga niz stepenice i što se više opire, to ovi jače udaraju. A to su samo beznadežni pokušaji da im se istrgne iz šaka, pokaže bunt. Želi da znaju da je neko i nešto, ne kukavica. Podiže glavu ka nebu i smeši se. Smeh kao odraz predaje, nemoći. Smeh, baš kada mu kolena, klecajući, padaju na pod i počinje da se kotrlja do dole.

Gledam, a kada imate priliku da vidite, ili barem da zamislite ovaj prizor, mnogo toga vam prođe kroz misli.
Šta je dovelo do te situacije? Ko su trojica delikvenata? I ko je momak koji je žrtva?
Gde su prolaznici i šta rade? Ili bolje da pitam, zašto ništa ne rade? Ne reaguju? Zašto svi sede skrštenih ruku? Zašto žure u školu, na fakultet, posao? Zašto niko nije ni okrenuo glavu ka ovom događaju? I koliko još ovakvih primera treba da se odigra da bi neko odreagovao?

Koji su to ishodi koji nateraju ljude da se zapitaju?

Ovo je samo priča. Priča koja se desila tom momku, punom života. Nečijem sinu, nečijem bratu, prijatelju, poznaniku. Čoveku. Juče je ćušnut u rame, danas je spušten niz stepenice, a sutra? Niko ne zna. Hoće li ga gurnuti u kolica? Hoće li ga sahraniti? I šta će onda oni silni prolaznici što su možda mogli to da spreče? Pitam se, da li će se kajati? Da li će bilo šta osetiti, ili će nastaviti da žure?

 

Autor: Sofija Nedeljković

Apr. 29, 2020

Ne zameri. Ne odustaj.
Treba mu tvoja briga, svest.
Želi da ti poveri teskobe uma:
maštao bi,
pričao bi,
leteo bi.

Dopusti da voli rukama.
Uzvrati mu pažnju
da više nikada ne vrišti,
tužan, sam,
uplašen jer ne zna da kaže.
Kaži onda ti njemu.

Zarobljen.
Dečijeg duha u telu čoveka,
pokazaće ti lepšu stranu igre:
Skakaćeš, krićeš se po krovovima,
i kao Petar Pan,
večno ćeš biti srećan.

Sofija Nedeljković