KOLUMNE STUDENATA

Nov. 14, 2020

Danas se obeležava Svetski dan borbe protiv dijabetesa.

Ovaj dan obeležava više od 450 miliona ljudi širom sveta, a sam mesec novembar posvećen je dizanju svesti o ovoj bolesti.

Od 2012. godine i sama pripadam toj statistici. Zato sam svesna koliko je bitno dizati svest o ovoj bolesti, svakog dana.

Dijabetes prate razne  predrasude, generalizacija i nerazumevanje. Počevši od onog “A ti, znači, ne smeš slatko uopšte?”, preko “Je l’ baš moraš da sebe bodeš?”, do “Je l’ to onaj najgori dijabetes?”.

Dijabetes je mnogo više od toga.

Dijabetes je oko 2.550 uboda lancetom i oko 1460 uboda insulinskom iglom godišnje.

Dijabetes je večito nošenje veće torbe, jer negde treba strpati aparat, insuline, glucagon, nešto slatko i vodu.

Dijabetes su hipoglikemije i hiperglikemije.

Ono večito “Okej, moram da objasnim ljudima da mogu da budem i agresivna bez potrebe, jer mi pada šećer” i “Da li imam dovoljno slatkog kod sebe, za svaki slučaj?”.

Ona mala anskioznost koja se javi pred nepoznatu situaciju.

Dijabetes je stalno brojanje ugljenih hidrata.

Dijabetes je strah od lekarskih analiza, oslabljeni krvni sudovi, kontrole, bolnice.

Dijabetes je borba.

Dijabetes je volja. Hrabrost. Disciplina. Volja.

Od trenutka dijagnostifikovanja pa na dalje, život se potpuno menja.

Pogotovo ako ste dete od 16 godina. 

Odjednom dobijate ogromnu odgovornost, te neke igle i penove, ishranu, satnicu.

Ako poredim život bez dijabetesa i sa dijabetesom, mogu reći da me je život sa dijabetesom naučio da živim disciplinovanije i odgovornije, kako prema sebi tako i prema drugima, naučio me je da svaka prepreka jeste rešiva, naučio me je da budem strpljivija, ali i da ne posustajem u svojoj upornosti.

Nikada nisam dozvolila da me bolest kontroliše.

Na kraju, ja imam dijabetes, a ne on mene.

Doneo mi je toliko lekcija, odgovornosti, prijatelja.

Doneo mi je uspone i padove, naučio me je da “Ne mogu više” nije opcija i da prihvatim sebe.

Naučio me je da grizem za svoje zdravlje, da se borim sa svakim danom.

Naučio me je da budem jaka u svakom momentu.

Naučio me je da izgubljena bitka ne znači izgubljeni rat.

Pokazao mi je koliko je podrška bitna, koliko je važno da vas ljudi prihvate cele, sa svime što imate i nemate.

Naučio me je da bolest ne definiše osobu, ali da može da je oblikuje.

I ja sam naučila sebe da je on deo mene.

I zato guramo zajedno već osam godina, a tek koliko ih je pred nama.

Zato danas stavite nešto plavo, u znak podrške ljudima sa dijabetesom, jer solidarnost je uvek divna!

 

Autorka: Jovana Krstić, članica Unije studenata socijalnog rada

Nov. 12, 2020
Svake treće nedelje u novembru, širom sveta se obeležava Svetski dan sećanja na žrtve saobraćajnih nesreća. Ovaj dan je posvećen sećanju na milione poginulih i povređenih u saobraćajnim nezgodama, njihovim porodicama, kao i odavanju počasti pripadnicima hitnih službi I drugim profesionalcima koji su takođe deo ove priče. Ove godine Svetski dan sećanja na žrtve saobraćaja zvanično se obeležava u nedelju, 15. novembra 2020. godine. 
 
Na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, održaće se tribina pod imenom „Ne budi žrtva, spreči posledice!“  
 
Zašto obeležavamo Svetski dan sećanja na žrtve saobraćaja?
 
Koliko puta ste shvatili da vam je mučno da slušate vesti ili ih čitate jer crna hronika ne prestaje da ispunjava svakodnevicu? Saobraćajne nesreće predstavljaju vodeći uzrok smrtnosti u uzrastu do 30 godina. Procenjuje se da u saobraćajnim nesrećama u svetu, na dnevnom nivou, život izgubi u proseku 1 308 ljudi.
Zašto obeležavamo ovaj dan? Zašto smo dozvolili da dovedemo do ovolikih brojki u učestalosti nesreća?
 
Ovo nije samo statistika. Pogledajmo bolje. To nisu brojevi, već životi. 
Nečija deca, roditelji, prijatelji, partneri. 
 
Sigurna sam da većina nas ume da izgovori više puta na dnevnom nivou: „To se neće meni desiti!“
 
I naravno da ne mora da znači da hoće  - bilo koja vest na televiziji, u novinama, na portalima - to je neki drugi svet, nama dalek, virtuelan i nestvaran. 
Do jednog momenta. Do onog momenta kada postane stvarnost. Do momenta kada nečiji inicijali sa stranica kojima se puni hronika, ne postanu tako bliski i poznati. Dok vest ne počne da pristiže, ne tako dalekim sredstvima komunikacije, kao što je na primer telefonski poziv ili živa reč. Najtužnije reči i propratna pitanja i saveti, na koje odgovor ne postoji. Postoji tišina, besmislenost kajanja. Ono što ne postoji je mogućnost da se greška ispravi. Postoji još nešto - iskustvo, vreme, mogućnost da dopremo do onih starih sebe koji još uvek govore o tome kako se to neće desiti baš njima. A svi smo mi potencijalni „oni“.
 
Šta je ono što možemo da uradimo? Možemo jednostavno da se fokusiramo na ono u čemu leži koren problema. To svakako nije posledica, već uzrok. 
 
Pronađi uzrok, preduhitri ishod!
 
Ometanje pažnje u saobraćaju / Distrakcija
Kao glavni ometajući faktori ističu se: mobilni telefoni,komunikacija sa ostalim putnicima u vozilu, skretanje pogleda sa puta ili ruku sa volana, intenzivnije razmišljanje o životnim situacijama i slično.
Ukoliko volite „multitasking“, predlažem neka manje rizična, a više u produktivne svrhe korišćena rešenja.
 
Nepropisna / neprilagođena brzina kretanja vozila
Prevelika brzina je jedan od najvažnijih uzroka nezgoda na putu, a u Srbiji je zastupljen u više od 30% svih nezgoda i u oko 50% onih sa smrtnim ishodom. Što je veća brzina, to je veći rizik od posledica.
 
Nepoštovanje pravila saobraćaja i saobraćajne signalizacije
U Srbiji je zbog neustupanja prvenstva prolaza, samo u 2015. Godini, pogunula 31 osoba, a teže i lakše povređeno 3 336 ljudi.To je spoljni faktor koji ne zavisi od samog vozača, ali u velikoj meri utiče na bezbednost u saobraćaju.
 
Nekorišćenje sigurnosnih pojaseva i dečijih sedišta
U zemljama koje imaju visok nivo bezbednosti u saobraćaju, više od 90% stanovništva koristi sigurnosni pojas prilikom vožnje, dok u Srbiji, preko 70% vozača i putnika vezuje pojas, ali samo na prednjem sedištu. 
 
Vožnja pod uticajem droga i alkohola 
Usled konzumiranja alkohola i droga, u psihofizičkom stanju vozača se dešavaju promene koje predstavljaju opasnost u upravljanju vozilom. Psihofizičko stanje vozača je jedan od vodećih uzroka saobraćaja i u Srbiji (oko 10% poginulih lica).
 
 
PRIČA KOJU ŽIVIMO
 
Ne mogu da se ne osvrnem na priču koju upravo istražujem kroz ovu temu, a zapravo je živim svakog dana. To su ljudi koje poznajem, koje volim ili ne volim, ljudi čije porodice znam, njihova interesovanja, hobije. Ne mogu da ne pomislim kako će jednog dana dobiti to što nepoštovanjem nekih pravila i propisa traže. Nisu bitna naređenja, ni da li su validna i uvažena, sa bilo čije tačke gledišta. Zanima me da li je teško vezati pojas, usporiti čak i ako kasnite, otkucati poruku, javiti se na poziv, kasnije? Da li je teško pozvati taksi ili treznog prijatelja? 
 
A zapravo ne zanima mene. Zanima mnoge.
 
Znam da nije teško. Ali kako ćemo onda da se pohvalimo svojom hrabrošću što smo prekoračili brzinu i prešli granicu, prekršili zakon? Kako ako to ne uradimo? Kako ako nemamo dokaz u vidu snimka na kome jednom rukom držimo volan,a drugom snimamo, a naš fokus nije ispred nas, na putu, već malo ispod, na tom ekranu, u svetu u kome je važno ono što se vidi, ne ono što se živi? Nije važno hoćemo li u sledećem momentu živeti, važno je da se vidi da momenat ranije jesmo. 
 
Osvrnula bih se na vrednosti kojima se vodimo u ovo doba.  Da „živimo brzo i umremo mladi“, da kažemo „Ide gas“, i onda dodamo još, jer što više to bolje. Samo da se dokaže ko ovde može više. Nije važno čega i zašto. Ovde se ceni kvantitet, i sitno broji kvalitet.
I sve to vidim i znam, a zanima me samo jedno: Zašto zaćutimo u onom momentu kada se vožnja završi nepredviđeno?
 
Zar nismo mi ti koji određuju i pomeraju granice?
Zašto ne kažemo „Ide gas“ kada život stane?
 
Ovaj dan posvećujemo onima koji više nisu sa nama i onima koji jesu, ali im je nešto važno uzela nesreća u saobraćaju. Posvećujemo pažnju ovoj temi radi onih koji žive tu nesreću dugo nakon nje. Onima koji su tu da menjaju život iz korena posle samo jednog momenta. 
 
Nepažnja. Zezanje. Ubrzanje. Svetla. Buka. Mrak. Tajac. I crna rupa u sećanju. Ako se ikada probudiš, nećeš ni želeti da se sećaš. Tog jednog momenta, i svega u njemu.
 
„Znaš, crne rupe nastaju kada se um ubrza do beskonačnosti, ali u negativnom smislu. Tako da u njima nema ničega. Nema prostora, vremena, nema drugih ljudi. Nema čak ni tebe. U crnim rupama možeš lepo da se zezaš, da lebdiš iznad zemlje, slušaš rokenrol, dozivaš kišu ili mazneš neku lepu ribu. Samo je bezveze kad se probudiš.“
— Crni bombarder, 1992.
 
Taj moment je greška. Više se ne zna ni čija. A zar je važno sada?
Kažu da zdrav čovek ima puno želja, bolestan samo jednu. I ništa tačnije nisam čula u životu. Možda bih dodala da su i bolestan i zdrav živi, a onaj koji nije, nema ni želje.
Na nama je da oprostimo greške i nastavimo dalje. Na nama je da ne zaboravimo. 
Ne zaboravimo da radimo na sebi i dižemo svest, menjamo svet, da učimo ali o tome i razmišljamo, da shvatamo i podsećamo se kad zaboravimo, opomenemo kad primetimo.
Na nama je da ne budemo lenji i tihi za važne stvari koje moraju biti glasne.Hajde da korak po korak, naučimo da koračamo ispravnije nego oni pre nas, nekim sigurnijim putevima, pažljivije i smernije. Hajde da se spustimo na zemlju dok imamo priliku da smo tu, korakom koji odjekuje zrelošću koja je proizašla iz brojki i tužne realnosti, iz povređenih i izgubljenih života, pronađenog puta ka nekom boljem sutra; u nekom idealnom sutra u kome nećemo morati da obeležavamo ovakve dane.
                                                                             
 
                                                                 
Autorka: Mila Perić, članica Unije studenata socijalnog rada
Nov. 1, 2020

Mesec novembar je, prema Međunarodnom i Nacionalnom kalendaru zdravlja, posvećen borbi protiv bolesti zavisnosti, sa ciljem podizanja svesti stanovništva o štetnim efektima droga i mobilisanja celokupnog društva za uključivanje u aktivnosti na suzbijanju njihovog korišćenja. 

Reč „zavisnost” izvedena je iz latinskog izraza “porobljen” ili “vezan za”. Kada su istraživači 1930-ih godina prvi put počeli da istražuju šta je uzrokovalo zavisničko ponašanje, verovali su da su ljudi koji su razvili zavisnost bili moralno manjavi ili im je nedostajala snaga volje.
Zavisnost znači da osoba nema kontrolu nad tim da li koristi drogu ili piće.
 
Zavisnost može biti:
-Fizička
-Psihološka 
 
Fizička zavisnost znači da čovekovo telo postaje zavisno od odredjene supstance(naprimer pušenje je fizička zavisnost). To takodje znači izgradnju tolerancije na tu supstancu, tako da čoveku treba veća doza nego ikada ranije, da bi dostigla iste efekte.
 
Psihološka zavisnost se dešava kada je želja za drogom psihološka ili emocionalna. Ljudi koji su psihološki zavisni osećaju se preplavljeni željom da imaju drogu. Mogu da lažu ili kradu da bi je dobili. 
 
Najočigledniji znak zavisnosti je potreba za odredjenim lekom ili supstancom. Medjutim, mnogi drugi znaci mogu sugerisati moguću zavisnost, poput, promene raspoloženja ili gubitka ili povećanja telesne težine.
 
 
Mnogi ljudi misle da mogu sami da reše problem. Nažalost, prevazilaženje zavisnosti nije lako. Prestanak uzimanja supstanci ili alkohola verovatno će biti najgora stvar koju ste ikada učinili. Većini ljudi koji pokušavaju da prestanu sa drogom ili alkoholom potrebna je stručna pomoć ili program lečenja. 
 
Tvoja odgovorna odluka.
Ukoliko si adolescent, velika je mogućnost da ćeš u nekom trenutku svog života biti izložen nekom obiliku psihoaktivnih supstanci. Budi odgovoran prema sebi.
 
ZAŠTO MLADI KORISTE DROGE?
 
U svojoj večitoj težnji da dožive zadovoljstvo, mladi ponekad posežu za drogama. Tokom razvoja važno je da se uskladimo sa realnošću i normama užeg i šireg okruženja. Savlađujući brojne prepreke na putu zadovoljenja potreba čovek se psihološki razvija. Droge se mladima čine kao “prečica“ kojom se brzo, lako i bez napora stiže do cilja. Posledice korišćenja droge su vidljive na svim poljima - telesnom, psihološkom, intelektualnom, socijalnom ili duhovnom.
 
Kako se razvija zavisnost od droga?
 
U adolescenciji obično se prolazi kroz više faza, a sve počinje radoznalošću koja je praćena nedovoljnom informisanošću mlade osobe. Mlada osoba stiče svoja prva iskustva sa drogama(ili alkoholom) najčešće u društvu svojih vršnjaka.
U sledećoj fazi mlada osoba uči da koristi droge i shvata da pomoću njih može menjati svoje raspoloženje. Koristi ih povremeno, isključivo vikendom ili samo u društvu. 
Promene vremenom postaju sve očiglednije, a neke od ovih promena su direktna posledica delovanja na mozak. Ulazi se u period zavisnosti, pri čemu se gubi kontrola nad svojim životom. Misli i aktivnosti su usmerene na nabavku droge, pa ako se do nje ne može doći, javlja se razdražljivost, depresivno stanje, umor, apatija tj simptomi apstinencijalne krize. Poslednja faza je faza „života u paklu“ kada droge više ne pružaju nikakvo zadovoljstvo, ali postoji snažna potreba da se one uzmu kako bi se osoba smirila i „postala normalna“. Depresija, osećaj stida,krivice su sve više izraženiji, tako da se javlja i razmišljanje o samoubistvu.
 
ALKOHOL
 
Alkohol korišćen u nižim dozama izaziva euforiju, smanjuje nervozu, može da učini da se osećamo lepo u početku, dok kasnije može dovesti do mučnine, malaksalosti, pa i do gubljenja svesti.
 
Dugoročno uzimanje alkoholnih pića može dovesti do:
- Zloupotrebe alkohola
- Fizičke zavisnosti
 
UTICAJ DRUŠTVENIH MREŽA NA MLADE
 
Aktivnost na društvenim mrežama daje mogućnosti za lakše emocionalno otvaranje, koje može da vodi ka pozitivnim reakcijama drugih, što dalje vodi ka porastu samopoštovanja i osećaja. Međutim, društvene mreže (i onlajn komunikacija uopšte) mogu imati i značajne negativne efekte na mentalno zdravlje adolescenata, kao i svih nas. Ukoliko smo izloženi elektronskom maltretiranju ili ukoliko korišćenje društvenih mreža vodi ka idealizovanju drugih i stvaranju nekih nerealnih očekivanja od sebe, to dovodi do pada samopouzdanja ili stvaraju neku vrstu zavisnosti. 
 
Neke od značajnih mogućih posledica su: depresivnost, anksioznost, izostajanje iz škole, suicidalne ideje i nisko samopoštovanje. Jedna od dilema današnjice tiče se upravo društvenih mreža, da li su one dobro ili zlo modernog društva.
 
Društvene mreže nisu ni nužno dobre, ali ni nužno loše, već jednostavno onakve kakve ih sami korisnici naprave. Kod svakog od nas postoji stav da li ćemo i na koji način prihvatiti nešto kao dobro ili loše i upravo je to slučaj i sa društvenim mrežama na kojima možemo uraditi mnogo pametnih stvari, ali isto tako i mnoštvo nepromišljenih. Ukoliko se društvene mreže koriste umereno, na pravi način i u prave svrhe nema bojazni od loših posledica. U suprotnom, pad u virtuelnu zamku je neizbežan.
 
Ovo je problem današnjice, a pitanje je: Kako da ga rešimo? 
Kad postoji problem u temelju, da li ćemo da popravljamo krov? Ne.
Isto tako, ne možemo rešavati problem plazeći od posledice, već od uzroka.
 
 
Autor: Stefan Živković
Oct. 28, 2020
Žene se glasno bore za svoja prava od početka prošlog veka.
I uspevale su da dignu revolucije, da dobiju prava koja im sleduju, a ipak su morale da se bore za njih.
Ipak, danas, u 21. veku, žene ponovo moraju da traže svoja osnovna prava.
Danas, u 21. veku, prava se ženama oduzimaju.
Radi se o abortusu.
 
Istraživanje je pokazalo da u zemljama gde je abortus zabranjen ili dozvoljen samo u uslovima opasnosti po život majke, tek jedan od četiri abortusa se obavi na bezbedan način. Nasuprot tome, u zemljama u kojima je dozvoljen, devet od deset abortusa se obavi na medicinski prihvatljiv način. 
Svi mi, ili većina nas, je čula ili videla trenutna dešavanja u Poljskoj. 
Poljska je jedna od zemalja Evrope u kojoj je abortus nelegalan. Uzevši u obzir da je od 1956. do 1993. godine abortus bio legalan.
 
Kako to da je pravo ženi da odlučuje o svom telu oduzeto u veku u kom su se žene borile i dobijale prava? 
 
Nedavno je Poljski parlament izglasao zabranu abortusa u toj zemlji. Ovo je potpuno nepravedna presuda koja dovodi do toga da će se prema ženama ophoditi nehumano. I do sada je Poljska regulativa o prekidu trudnoće važila za jednu od najstrožih na svetu. Prošle godine se u Poljskoj, zemlji sa 38 miliona stanovnika, legalno obavilo tek nešto više od hiljadu prekida trudnoće. Mnoge medjunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava kritikuju odluku poljske Vlade. Kritičari pretpostavljaju da odluka nije slučajno pala tokom drugog talasa pandemije. Pre četiri godine je u masovnim protestima u Varšavi demonstriralo do 100.000 ljudi, mahom žena.
Aktivisti za prava žena procenjuju da, otkad su zakoni u Poljskoj pooštreni, izmedju 80.000 I 120.000 žena godišnje odlazi na abortus u inostranstvo. 
 
Povodom ove odluke Poljske vlade, gradjani te zemlje izašli su na ulice.
 
U Varšavi, gde je počeo protest žena, policija je rasterala suzavcem, a žene su sada došle sa crnim kišobranima, simbolom ranijih demonstracija kada su se stotine hiljada žena pre nekoliko godina usprotivile prvim pokušajima vladajuće stranke Pravo i Pravda da, ionako jedan od najrestriktivnijih zakona o veštačkom prekidu trudnoće u Evropi i svetu, pooštri tako da abortus bude moguć samo ako je ugrožen život majke ili je trudnoća plod krivičnog dela silovanja ili incesta. 
Uklanjanje osnove za gotovo sve zakonske abortuse u Poljskoj predstavlja kršenje ljudskih prava. Presuda Ustavnog suda znače nelegalne ili abortuse u inostranstvu onima koji to mogu da priušte i još veće mučenje za sve ostale.
Od tri ograničene situacije u kojima je moguć abortus u Poljskoj(pretnja po zdravlje žene, trudnoća kao rezultat kriminalnog čina i utvrdjene teške anomalije fetusa), treća je proglašena neustavnom putem tumačenja da podstiče eugeničku praksu i time krši ljudska prava. 
 
Pravo na abortus je ljudsko pravo žene.
 
Ženama niko ne sme osporiti njihovo pravo, niti zapovedati njihovom telu. 
Zato je bitno da svest o pravima podignemo i pokažemo ženama u Poljskoj i ženama širom sveta da nisu same i da je ovo borba svih nas koji se borimo za ljudska prava!
 
 
Autor: Stefan Živković
Jul. 12, 2020

Poslednja četiri dana u Beogradu obeležena su demonstracijama građana koji su izašli na ulice, nezadovoljni političkom situacijom u zemlji. Okidač za to bio je najavljeni policijski čas za vreme vikenda. U jeku pandemije korona virusa, građani su ipak odlučili da pokažu jedinstvo.

I ja sam jedna od njih.
 
Studiram socijalnu politiku i socijalni rad na Fakultetu političkih nauka. Jednog dana biću socijalni radnik. Odabrala sam da mi profesija budu ljudi.
 
Shodno tome, osvrnuću se na proteklih par dana iz ugla budućeg socijalnog radnika, umesto političke aktivistkinje. Mada se teško mogu razdvojiti politika i demontraciije, obzirom da je razlog demonstracija upravo politika. Društvenim mrežama kruže fotografije, video zapisi i priče ljudi koji su pretrpeli brutalno iživljavanje od strane policije. Od prve večeri, ljudi odlaze kućama uplakani od suzavca, jedva dišući, odlaze prebijeni, isprepadani i istraumirani. Većina demonstranata su mladi ljudi. Studenti. Moji vršnjaci. Prve večeri, do kuće sam išla sporednim ulicama koje i ne znam, izbegavajući kordone policije koji su jurili ljude. Takvo ponašanje službenih lica ne ostavlja samo fizičke traume. Samo posmatranje takvog ponašanja i korišćenja sile psihička je trauma za sve učesnike ovih demonstracija.
 
U ovakvim vremenima potrebna je solidarnost. Potrebno je da znamo da smo tu jedni za druge. Ljudi su vukli sa ulice nepoznate ljude koji su su gušili od količine bačenog suzavca. Gurali su u zgrade, ponovo, nepoznate ljude koji su tučeni, da im saniraju povrede. Postoji ljudskost. Mora da nastavi da postoji.
 
Oni koji iz bilo kog razloga ne izlaze na ulice, što od straha od virusa, zdravstvenog problema ili bilo čega, dele po mrežama informacije I na taj način daju svoj doprinos. Nemojmo zaboraviti da smo svi u ovome zajedno. Nekima su ovo prvi protesti. Nečiji roditelji noćima ne spavaju, brinući za svoje dete.
 
Osuđujem svaki vid korišćenja sile, iživljavanje i sejanje straha. Osuđujem svaki pendrek po telu. Osuđujem svaki ruku oko vrata. Osuđujem svaku kap suzavca. Osuđujem svaku prolivenu kap krvi. Osuđujem svako gaženje. Osuđujem svaki vid nečovečnosti.
 
Ponosna sam na ljude koji se drže zajedno, koji ne odustaju i koji čuvaju jedni druge. Na kraju dana, to nam ostaje.
Zajedništvo. Ljudskost. Borba.
Uprkos svemu, to moramo da sačuvamo.
To nam je najpotrebnije.
 
Autor: Jovana Krstić, članica Unije studenata socijalnog rada