INTERVJUI

Apr. 29, 2020

Šta te pokreće u ovim nemilim trenucima?

„Osmeh na licima ljudi kojima smo pomogli“

  

     U vreme pandemije virusa COVID 19, kada je proglašeno vanredno stanje i kada su životi svih nas ugroženi, pojavili su se oni koji su odlučili da budu prva linija odbrane.

     Kada kažem prva linija odbrane, ne mislim samo na radnike u zdravstvenoj zaštiti i one koji se inače bave različitim pomažućim profesijama. Na prvoj liniji odbrane, mnogi su se našli svojevoljno, izborom da izađu iz zone komfora i pomognu svojim sugrađanima.

   Jedan od tih ljudi je Stefan Todorović iz Prokuplja, student međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka i član Studentske unije, koji je u svom gradu za vreme vanrednog stanja odlučio da pomogne svima onima kojima je u ovim trenucima pomoć najpotrebnija. Tako je osnovao humanitatnu, neprofitnu, nevladinu organizaciju za pomoć starijim ljudima pod nazivom "Dobre komšije".

     Kako je došao na ovu ideju? Koliko je bilo teško osnovati jednu ovakvu organizaciju? Koje su prepreke sa kojima se tokom realizacije pomoći susretao i šta mu je bila motivacija da izabere volontiranje pre nego odmaranje tokom izolacije, reći će nam Stefan u narednih nekoliko redova.

1. Organizacija “Dobre komšije”, osnovana je još početkom vanrednog stanja. Kako ste došli na ideju da pokrenete celu tu priču?

     Restriktivne mere su najviše pogodile naše starije sugrađane, sloboda kretanja im je svedena na minimum, nisu bili u mogućnosti da obavljaju uobičajene dnevne aktivnosti – idu u prodavnicu, podižu penzije ili šetaju ljubimce. Sama ocena struke da će virus biti opasniji po živote starijih ljudi je dovela do ideje da bi mladi morali da se aktiviraju i pomognu im oko obavljanja svakojakih aktivnost u kojima su bili sprečeni. Još pre osnivanja organizacije dosta ljudi koji su postavili temelje iste je snabdevalo svoje starije komšije namirnicama pa je zato organizacija ponela takav naziv.

2. Koliko je bilo teško, kako ste uspeli da okupite dovoljan broj volontera za tako kratak period i kako ste došli do finansija za realizaciju svih pomoći koje ste pružili?

     U ovakvim situacijama kod ljudi je pojačana empatija, solidarnost i zato se veliki broj mladih ljudi odazvao pozivu. Finansirali smo se iz sopstvenih prihoda na samom početku rada a onda nas je pomogao reper Cobi, veliki lokal patriota.

3. Koje su bile prepreke pri osnivanju organizacije, a koje kasnije tokom njenog rada?

     Što se "Dobrih komšija" tiče, jedini problem je bio što nikako nismo uspeli da dobijemo dozvole za kretanje u vreme policijskog časa, ima dosta starijih ljudi koji žive sami i nemaju nikoga pritom su i nepokretni. Naši volonteri ih svakodnevno obilaze i nose im neophodne lekove i namirnice, problem jeste zabrana kretanja koji traje i po nekoliko dana zato što takve osobe morate obilaziti svakodnevno.

4. Šta je na tebe ostavilo najveći utisak tokom pomaganja ljudima?

     Pošto smo obišli dosta ljudi u Prokuplju i okolini susreo sam se sa nekoliko porodica koje su zaboravljene od strane države i društva, kuće bez struje, kupatila, zaboravljeni ratni veterani, samohrani roditelji. Uslovi u kojima ne mali broj ljudi u ovim krajevima živi, na mene su ostavili najveći utisak. Naravno i njima smo pomogli koliko smo mogli. Realizovali smo i jednu humanitarnu akciju sa crkvom Svetog Prokopija u Prokuplju, u kojoj su paketi deljeni socijalno najugroženijim porodicama.

5. Da li je ova organizacija napravljena kao privremena pomoć samo tokom trajanja vanrednog stanja, ili će nastaviti sa radom i kada se sve ovo završi?

     U početku smo bili ad hok organizacija i plan je bio da delujemo samo za vreme vanrednog stanja ali smo zbog gore pomenutih razloga  rešili da posle ovoga nastavimo sa radom kao humanitarna organizacija koja će delovati na teoriji Toličkog okruga.

6. Šta je ono što te gura napred da prebrodiš sve prepreke i nastaviš sa razvijanjem organizacije?

     Osmeh na licima ljudi kojima smo pomogli, to što se sve više mladih uključuje u rad organizacije, lokal patriotizam takođe pošto je Toplički okrug dosta nerazvijen i siromašan.

7. Koja je tvoja poruka za mlade koji bi možda želeli da osnuju humanitarnu organizaciju, ali se plaše da naprave prvi korak?

     Vođen sopstvenim iskustvom i iskustvom drugara iz organizacije savetovao bih im da pomognu svojim komšijama, bakama i dekama - to će ih ohrabriti sigurno!

 

Autorka: Sofija Nedeljković

Dec. 1, 2018

Profesor doktor Miroslav Brkić, uvažen profesor na našem fakultetu, odgovorio nam je na nekoliko pitanja na temu „Položaj socijalnih radnika u Srbiji danas“ i time nam približio u kakvim uslovima rade socijalni radnici u Srbiji, koliki je rizik ovog posla, koliko su zaštićeni, kao i koji su najveći problemi i indikatori ovakvog položaja socijalnih radnika.

 1. U kakvim uslovima rade socijalni radnici u Srbiji?

Što se tiče uslova rada, socijalni radnici uglavnom dele sudbinu ljudi koji rade u sistemu socijalne zaštite. Finansijski gledano, većina tih ljudi u Srbiji je nezadovoljna svojim platama, s obzirom da se finansiraju iz budžeta. Da li je ta plata zaista dovoljna ili nije, to je relativno.

Što se tiče infrastrukturnih uslova, oni uglavnom nisu dovoljno dobro. Naravno, to zavisi od toga gde se radi, u nekim institucijama su bolji, u nekim su lošiji. U većini centara za socijalni rad, ti uslovi nisu povoljni, kada spomenemo to da ih je više u kancelariji, da nije dobra infrastruktura, počev od nameštaja, od računara, pa do mnogih drugih stvari, do toga da ne mogu samostalno da razgovaraju sa korisnicima kada je to potrebno, te neko mora da izađe iz kancelarije.  U mnogim uređenijim državama takođe nema svaki socijalni radnik svoju kancelariju, ali zato imaju pregrade koje ih odvoje, tako da imaju privatnost u radu sa korisnikom.

2. Da li su socijalni radnici dovoljno zaštićeni i da i trpe rizik na poslu?

„...svi delimo istu sudbinu zaposlenih u sistemu socijale zaštite, iako po svemu socijalni radnici jesu nosioci tog sistema.“

Svi trpe rizik u ovom poslu, i socijalni radnici i ostali stručni radnici i ostali zaposleni, upravo zbog ciljne grupe sa kojom se radi. Svedoci smo da su prošle godine bili oni nemili događaju u sentrima za socijalni rad, gde su socijalni radnici bili životno ugroženi. Problem jeste u tome što u većini ovakvih institucija ne postoje službe obezbeđenja. Imajući u vidu da u sistemu socijalne zaštite preovlađuju osobe ženskog pola, taj rizik je samim tim povećan. Zakonom je predviđeno da stručni radnici u centrima za socijalni rad imaju status službenog lica, što je dobra odredba, jer to znači da je svaki taj radnik zakonom zaštićen od bilo kakvih napada, međutim meni je nepoznato da je neko odgovarao za napad na službeno lice. To svakako jeste problem i čini mi se da ne postoje neki razvijeni mehanizmi koji bi nešto mnogo uticali na poboljšanje položaja socijalnih radnika u tom smislu.

3. Kako mislite da bi mogao da se poboljša položaj socijalnih radnika?

„Dok god budemo čekali da neko drugi reši naše probleme umesto nas, mislim da se to neće desiti.“

Kada je reč o položaju socijalnih radnika, negde su nedostaci sistemski, ali postoje i oni drugi, a to su naši nedostaci. Uvek najlakše reći „za sve su krivi drugi“, dakle treba preispitati postoji li tu naša odgovornost i od nje krenuti. Jedna od naših odgovornosti i loših stvari je ta što strukovna udruženja socijalnih radnika nikad nisu bila posebno organizovana i vidljiva. Postoje udruženja socijalih radika, ali ja ne znam da li je ikada iko video da se pojavljuju negde u kontinuitetu podižući svest o značaju profesije kojom se bave. Mislim da su ta udruženja poprilino nevidljiva, a ne mogu drugi da vas vide, ako vi ne pokušavate da budete prisutni i da vas vide. Donosioci odluka naš često i ne prepoznaju, a i mešaju nas sa drugim profesijama. Ima slučajeva gde na mesta drugih profesija dolaze socijalni radnici, ali isto tako i gde na mesta socijalnih radnika dolaze ljudi iz drugih profesija. To ne bi smelo da se desi po zakonu, ali svejedno prolazi nekažnjeno, jer mi tu nismo dovljno glasni i ne pružamo otpor. Po mom mišljenju, to je jedan od najvećih razloga zbog čega je ova profesija nevidljiva. Dok god budemo čekali da neko drugi reši naše probleme umesto nas, bilo da je to neko ministarstvo ili nešto drugo, mislim da se to neće desiti.

4. U odnosu na prethodne godine da li je došlo do nekih promena u položaju socijalnih radnika?

“Može se zaključiti da je došlo do nekih promena koje se tiču položaja socijalnih radnika, ali što se tiče drugih stvari u smislu da je ova profesija postala vidljivija, prepoznatljivija, zaštićenija, mislim da tu nema nekih značajnihih pomaka.”

Prethodnih godina, do nekih značajnih promena nije došlo. Socijalni radnici se uglavnom zapošljavaju u javnim službama i baš zbog toga nije ni moglo doći do nekih bitnih promena, jer smo imali zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i tome slično.  Došlo je do pozitivnih promena u privatnom sektoru, gde imamo ekspanziju privatnih domova, gde su otvorena radna mesta za značajan broj socijalnih radnika.

Ono što je takođe, po mom mišljenju, pozivina promena jeste što je 2013. uveden sistem licenciranja pružaoca usluga, koji zahteva, da bi se licencirali, veći broj stručnih radnika.

Po svemu ovome, može se zaključiti da došlo je do nekih promena koje se tiču položaja socijalnih radnika, ali što se tiče drugih stvari u smislu da je ova profesija postala vidljivija, prepoznatljivija, zaštićenija, mislim da tu nema nekih značajnihih pomaka. Opet se vraćam na to da svi delimo istu sudbinu zaposlenih u sistemu socijale zaštite, iako po svemu socijalni radnici jesu nosioci tog sistema.

 

Autorka: Sofija Nedeljković

Nov. 9, 2017

Jula ove godine, frontmen grupe Linkin Park, Čester Benington, izvršio je samoubistvo u 41-oj godini života. Kao razlog, navodi se višegodišnja zavisnost od droge i alkohola, a u prošlosti je u više navrata izjavio da je razmišljao o samoubistvu, jer ga je u detinjstvu seksualno zlostavljao stariji muškarac, te to sada proizvodi posledice. Takođe, mediji navode da je godinama bio depresivan i anksiozan, ali da je to vešto prikrivao. U prilog tome, samo nekoliko dana pre ovog gnusnog čina, njegova supruga je objavila snimak na internetu na kome se, sa zadovoljstvom, igra sa malenim detetom, ne pomišljajući da će izvršiti samoubistvo. Uistinu, poslednjih godina se sve više govori o anksioznosti kao neprijatnom stanju strepnje, strašnom iščekivanju nečeg lošeg, osobe konstantno strahuju i imaju osećaj da ne mogu samostalno da se zaštite. Najčešće se manifestuje kroz: vrtoglavice, bol u grudima, stomačni problemi, lupanje srce, problemi sa spavanjem…

1. Kako prepoznati anksioznu osobu?

Anksiozne osobe se prepoznaju po različitim neverbalnim i paraverbavnim signalima, kao sto su telesni stav kada osoba deluje "zgrčeno, stisnuto", neopušteno, malo ili previše govori, glas može da podrhtava, gleda u pod ili izbegava pogled, radije se povlači, nego da se izlažu pogledima drugih, itd. Nasuprot spoljnim manifestacijama, koje neke osobe mogu relativno uspešno da prikrivaju, unutrašnji doživljaj je snažniji zbog niza neprijatnih fizioloških simptoma vezanih za ubrzano disanje, znojenje, stomačne tegobe, sušenje usta, itd. Anksiozne osobe se razlikuju po intenzitetu doživljavanja i ispoljavanja ovih znakova, kao i po njihovoj kombinaciji

2. Koji je najčešće uzrok anksioznosti?

Zavisno od psihoterapijske orijentacije, uzroci mogu biti pripisani različitim izvorimaMeđutim, svaka individua predstavlja specifičan složaj dispozicija, porodičnih okolnosti, životnih dogadjaja i ličnih uverenja koja mogu biti u osnovi anksioznosti.

3. U kojoj meri se anksioznost završava suicidom?

To pre svega zavisi od stepena anksioznosti. Većina ljudi bar ponekad u nekom periodu života ili u nekim situacijama doživljava anksioznost.  Ako se to stanje javlja češće, intenzivnije ili traje duže, s obzirom da je subjektivan doživljaj izrazito neprijatan, ljudi se obraćaju za pomoć i najčešće opredeljuju za neke anksiolitike koji vrlo uspešno i brzo redukuju anksioznost. Poznato je da su benzodijazepini na vrhu liste lekova koje stanovništvo najčešće konzumira.  Drugi se odlučuju da se više bave razrešavanjemproblema koji su u osnovi anksioznosti kroz različite psihoterapije. U svakom slučaju, anksioznost se veoma retko završava suicidom

4. U kom stadijumu se javlja svest o problemu?

Onda kada to počinje da ometa osobu u svakodnevnom zivotu. Do tada se obicno toleriše, kontroliše, čeka da "samo od sebe" prođe. Dakle, iako se problem primećuje, na početku mu se ne pridaje veći značaj

5. Koja je razlika između anksioznosti, depresije i fobija?

Fobije, za razliku od anksioznosti, predstavljaju snažne reakcije iracionalnog straha u prisustvu specificnih pojava koje  realno ne predstavljaju opasnost (strah od otvorenog ili zatvorenog prostora, visine, nekih životinja, predmeta i sl.). Depresija je dugotrajno osećanje tuge (koja po intenzitetu i trajanju prevazilazi povod ako ga je bilo), bezvoljnosti, praćeno osećanjem umora, povlačenjem, pasivizacijom i sl. Ponekad ova dva stanja mogu da budu istovremeno prisutna, kada govorimo o anksiozno-depresivnom poremećaju.

6. Koliko dugo pacijenti čekaju, a tek onda odluče da se jave lekaru?

Zavisi od toga koliko su u stanju da tolerišu neprijatno osecanje. Neko odmah traži pomoć, neko odlaže, dok neko nikada ne zatraži pomoć, posebno kada je ta pomoc u nekim sredinama ili nekim osobama manje dostupna ili da smatraju da je traženje pomoći znak slabosti i sl.

7. Kod kog tipa ličnosti je anksioznost zastupljenija? Ko je skloniji strahovima?

To su nesigurne osobe, sa niskim samopoštovanjem ili izraženom crtom neuroticizma kao dispozicije za negativna emocionalna doživljavanja i emocionalnu nestabilnost.

8. Na koji način se boriti mehanizmima odbrane protiv anksioznosti? Koji mehanizam se najčešće koristi?

Ljudi koriste različite mehanizme odbrane  od potiskivanja,racionalizacije, actig-out-a, supresije, čak i humora... Šta ce najčešće koristiti, zavisi od stepena zrelosti i tipa ličnosti. 

9. Kad bismo kod sebe uočili početne znake anksioznosti, kako sebi pomoći?

Pre svega da shvatimo uzroke anksioznosti, zatim da razvijemo stratigije uspešnog savladavanja teskoća (umesto izbegavanja rešavanja problema), jer to razvija doživljaj samoefikasnosti i samopoštovanja (a anksiozne osobe su uglavnom niskog samopoštovanja). Fizička aktivnost i tehnike relaksacije mogu biti takođe korisne, kao i pomoć i podrška bliskih osoba.

10. Da li anksioznost u potpunosti nestaje ili vremenom samo naučimo da živimo sa istom?

Kako kod koga. To su ipak najčešće prolazna stanja, ali ne prolaze sama od sebe, vec ljudi razviju uspešnije načine rešavanja situacija koje ih čine anksioznim, bilo sami ili uz stručnu pomoć. 

 

Autorka: Milena Stojiljković